Када се Вук Караџић родио, крајем XVIII века тј. 6. новембра 1787. године у подрињском селу Тршићу, Србијом су и даље владали Турци. У крајевима под турском влашћу, српска култура одржавала се двојако: у манастирима, који су чували верске и историјске књиге, записе и документе из протеклих столећа, и по селима, где се вековима неговала и с колена на колено преносила усмена народна књижевност. Већ у најранијем детињству Вук је научио да колико – толико распознаје слова. Његов рођак Јефто запазио је Вукову склоност ка књизи и пружио му прва знања. Имао је непуних осам година када је неки Гргур отворио приватну школу у оближњој Лозници. Вуков отац Стефан схвативши шта његовог сина највише привлачи, платио је Гргуру школарину тако да је мали Вук могао проводити цео дан са књигом што пре није био случај јер је као и сви дечаци његових година чувао овце. Када је 1796. завладала куга и школа била распуштена он се пребацио у манастир Троношу.
У првом српском устанку Вук је био писар код хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, али после његове погибије, у пролеће 1805. обрео се у Сремским Карловцима где је учио од тада прослављеног песника и калуђера Лукијана Мушицког. С јесени 1807. вратио се у тада већ ослобођену Србију. Дошавши у Србију уписао је Велику школу (тј. гимназију) коју је основао наш великан Доситеј Обрадовић. Међутим због болести коју је носио од детињства (једна врста реуме ), а која се нагло погоршала морао је на лечење у више бања. Међутим то је све било без успеха и лева нога, у чашици колена, му је остала доживотно згрчена.
Бољег и поузданијег сведока – хроничара српске револуције није могло бити од Вука Караџица. Као писар у Правитељствујушћем совјету, Вук се налазио у средишту збивања. Вук је преузео на себе да буде главни известач Европе и света о том времену. Чак је писао и чланке на немачком језику, не потписујући их. Здравог расуђивања и са драгоценом особином да схвати суштину ствари, а решења изрази једноставно и сваком разумљиво, Вук је знао да победе на бојном пољу представљају само део успеха народне револуције.
Јер, као што се устанак не диже без оружја, тако се ни култура и цивилизација не стварају нити се развијају без уређеног језика. Пре Вукове језичке обнове употребљавана су три писана језика: црквени или рускословенски, грађански или славеносерпски и народни или простонародни. Са замисли да српски језик упрости (употребљавајући правило „пиши као што говориш, читај као што је написано“) успео је да стари народни језик модернизује тако што је избацио 13 непотребних слова, а убацио 6 нових. У Бечу 1814. године издао је збирку народних песама под називом „Мала простонародна славено-серпска пјесмарица“, у којој се насшо стотинак лирских и неколико јуначких песама. Исте године штампа „Писменицу сербског језика по говору простога народа написану“ – прву граматику српског језика. Године 1818. објављује своје највеће дело – Српски рјечник, уз који прикључује Сербску граматику, усавршенију од Писменице. Тај Вуков речник пресудан је за историју српске културе, зато што је њиме једном за увек утврђена народна основица књижевног језика, а поједностављење азбуке и правописа извукло је из уских црквених и грађанских кругова на светлост дана културу и образовање.
Сусрет са цензором за словенске језике у Бечу, Јернејом Копитаром био је од пресудног значаја за даљи Вуков рад. Захваљујући њему он се упознао са многим лингвистима и књижевницима, међу њима и са Јоханом Волфганом Гетеом, највећим немачким песником тога времена, и са Јакобом Гримом, угледним књижевником, филозофом и језичким стручњаком (који је са братом Вилхемом објавио познате бајке).
За успешан рад Вук 1820. добија сребрну медаљу Царске руске академије. У Европи је Вук постизао признања сразмерно лако, али код куће, међу браћом Србима једва некако, с почетка готово никако. Главни отпор језичкој обнови пружало је високо православно свештенство, на чијем се челу тада налазио митрополит Стефан Стратимировић у Сремским Карловцима. Иако је он био веома образован човек, који је помагао устанике и штитио од насртаја туђе културе и католичанства, није имао напредна схватања у погледу језика. Његов наследник Јосиф Рајичић је чак (иако је био веома добар пријатељ са Вуком) успео да забрани штампање Вуковог превода Новог завјета на народни језик.
Међутим Вук добија битку и ускоро су се почеле објављивати и друге књиге познатих писаца тога времена као сто су: Његошев „Горски вијенац“, „Кир Јања“ – Јована Стерије Поповића и друга плејада писаца. Године 1868. Вуков језик улази у званичну употребу у школама само четири године после његове смрти. Овај великан Српског народа умро је 7 фебруара 1864. са књигом народних песама у рукама, умро је са њима, са народним песмама којима се целог живота, како је често истицао бавио као „најмилијим послом“. Сахрањен је на Бечком гробљу, а 1897. године његови посмртни остаци пренети су у домовину и положени у порту београдске Саборне цркве, где и дан данас почивају.